MEĐU SVETINJOM I PONEKIM DEBILOM: JEDANAEST SATI MOG BOGORODIČINOG ISKUŠENJA

05.06 – 06.06.2026

Čovek se u životu često meri po tome koliko nepravde i neistine može da podnese. Skorašnji događaj, kada sam tokom noći jedanaest sati čekao u redu [ 04.06 / 05.06.2026 ] za poklonjenje pojasu Presvete Bogorodice, doneo mi je veliko duhovno iskušenje, ali i duboko razmišljanje o ljudima.

U tom redu, gde bi svi trebali da budemo okupljeni u miru, molitvi i poniznosti, doživeo sam niz neshvatljivih provokacija, gurkanja i neprijatnih komentara od strane NEKOLIKO nepoznatih ljudi. Umesto unutrašnjeg mira koji sam tražio, morao sam da se borim sa nametnutim, mučnim mislima i provokacijama koje su očigledno bile namerne — plod nekog dubokog nerazumevanja ili isceniranih laži koje kruže o meni.

Jedino što ne mogu da razumem jeste šta takvi ljudi traže na jednom svetom mestu. Da sam na njihovom mestu, strepeo bih za sudbinu svoju i svojih bližnjih ako iz čista mira nanosim pakost drugome, a posebno pred licem svetinje koja od nas očekuje nešto sasvim drugo. U toj masi, nedostojno ponašanje zameram isključivo onima koji su to radili u lošoj nameri, sa ciljem da uzdrmaju moj mir. Tamo je čovek zaista mogao da oseti ko je ko. Pa ipak, bilo je i lepih trenutaka blagodati, poput utešne blizine jedne simpatične devojke sa Zvezdare (ili iz Borče), koja je bila sasvim prijatna.

Sve ovo stradanje prihvatio sam kao svoje iskušenje i žrtvu koju moram da podnesem. Trudio sam se svim silama da iskontrolišem sebe, da ne nasednem na provokacije i da sačuvam dostojanstvo. Boli kada te ljudi bez ikakvog razloga osuđuju i napadaju, ali verujem da svako na kraju nosi svoj krst i odgovara za svoja dela, lično ili preko milih potomaka.

Hvala Bogu i Presvetoj Bogorodici što su mi dali snage da ostanem miran, kao i da napišem ovaj tekst koji na dostojanstven, hrišćanski i zreo način prenosi moje iskustvo i misli, bez suvišne gorčine i plastičnosti bizarnih detalja, kako bi moji prijatelji i poznanici razumeli kroz šta sam prošao.